U seocetu u blizini Đerdapske klisure, kompanija „Pruna“, koja posluje u sastavu „Putnik Grupacije“, samostalno uzgaja voće od kojeg proizvodi vino, rakiju i – džin, veoma popularno piće u svetu. „Pruna“ izvozi 85 odsto svog džina, uglavnom u zapadne zemlje, a od nedavno i u Japan. U kompaniji kažu kako im je lakše da pronađu kupce u svetu nego da obezbebde odgovarajuće obradivo zemljište u Srbiji, te da je u našu zemlju lakše dovesti investitore nego naći radnike koje bi oni mogli da zaposle.
Razgovor o proizvodnji pića koje su domaći mediji krstili kao „prvi srpski džin“ vodili smo u Beogradu, ali priča o naizgled neuobičajenoj odluci kompanije „Pruna“ u vlasništvu Slobodana Ilića da se pored proizvodnje rakije i vina upusti i u ovaj poduhvat, putuje i seoskim drumovima i svetskim autostradama, sve do Tokija. Počinje tridesetih godina prošlog veka, u selu Vuković nadomak Đerdapske klisure, kada je deda sadašnjeg vlasnika, Bogica Ilić, kupio moderan kazan za pečenje rakije, rešen da proizvodi kvalitetnu „domaću“ . Dosetio se i kako da svoju investiciju dodatno unovči, pa je povremeno tovario kazan na zaprežna kola i iznajmljivao ga i drugim proizvođačima rakije širom Srbije.
Proizvodnja rakije i vina bila je glavni izvor prihoda u porodici, sve dok Ilići sedamdesetih godina prošlog veka nisu otišli iz Srbije u potragu za boljom budućnošću. Kada su je našli i od zarađenog kapitala osnovali početkom ovog veka „Putnik Grupaciju“, Slobodan Ilić je odlučio da se vrati u svoj rodni kraj i obnovi porodičnu proizvodnju. Osnovao je preduzeće „Pruna“ 2011. godine, u sastavu „Putnik Grupacije“ u kojoj trenutno posluje 11 kompanija i to na tržištima Švajcarske, Austrije, Nemačke, Srbije i drugih zemalja u ovom regionu.
NA TRŽIŠTE SE NE IZLAZI TEK TAKO
Tako je selo Vuković uspostavilo direktnu vezu sa svetom, pa kada su u „Pruni“ uvideli kojom brzinom raste potražnja za džinom na zapadnom tržištu, odlučili su da pored rakije i vina započnu i proizvodnju ovog pića. No, izlasku na tržište su prethodile dugotrajne pripreme, počev od toga da su Ilići, pored svoga kupovali i dodatno zemljište kako bi obzbedili sopstvene sirovine, a potom nabavili najmoderniju opremu za proizvodnju i zaposlili stručnjake. Do sada je samo u zemljište, zasade i opremu uloženo 1,2 miliona evra, kaže Predrag Jojić, izvršni direktor kompanije „Pruna“ i dodaje da su prvu rakiju plasirali na tržište 2014. godine, potom i vina, „a već 2015. smo promovisali i naš džin. Od tada do danas beležimo dobru prodaju i stalan rast potražnje“.
Prema njegovim rečima, „Pruna“ se dobro pozicionirala na domaćem tržištu alkoholnih pića, na kojem se uglavnom najbolje prodaju ili skuplji ili veoma jeftini proizvodi. Ali za razliku od tržišta vina, koje je veoma uređeno i konkurentno, proizvodnja rakije je već godinama problematična jer velike količine potiču iz „kućne radinosti“ i prodaju se na sivom tržištu, mimo kontrole nadležnih. „Skoro svaki građanin ove zemlje misli da se razume u tri stvari: kako voditi fudbalsku reprezentaciju, kako upravljati državom i kako ispeći najbolju rakiju“, komentariše Jojić situaciju u kojoj nekvalitetna rakija pre svega predstavlja zdravstveni rizik, a potom i nelojalnu konkurenciju registrovanim proizvođačima, koji ulažu znatna sredstva u proizvodnju da bi obezbedili kvalitetan i zdravstveno ispravan proizvod, ali i pribavlili sertifikate koji to potvrđuju.
PUT „SRPSKOG DŽINA“ OKO SVETA
Staranje o kvalitetu u „Pruni“ počinje već od sirovina, jer se u proizvodnji koristi voće koje kompanija namenski proizvodi za svoja pića, a za recepturu, proces prerade i kontrolu da li se on odvija po zadatim standardima zadužena su dva domaća tehnologa i jedan konusltant iz Švajcarske. Jojić napominje da je izuzetno važan deo proizvodnje i odgovarajuća oprema, „jer ne možete praviti kvalitetno piće u prljavom buretu od plastike i u kazanu koji nije opran deset godina“.
Kako taj proces konkretno izgleda, Jojić objašnjava na primeru proizvodnje džina: „Mi smo odlučili da ne pravimo tipičan London draj džin na bazi žitnog etanola, već smo odabrali francuski metod – od voćnog etanola. Francuzi ga proizvode od grožđa a nama je osnovna sirovina kleka, budući da je ona u Srbiji visokog kvaliteta. Kleka je lekoviti šumski plod plavičasto-zelene boje koji mi otkupljujemo od sakupljača, jer je divlja mnogo bolja od kultivisane. No, pošto Srbija zaostaje u tehnologiji njenog sušenja, prikupljene količine šaljemo u inostranstvo, pa ih potom, kada nam se vrate isušene, koristimo za proizvodnju džina“.
Alkoholnoj bazi se u procesu dalje obrade dodaju raznovrsni začini i voće, u zavisnosti od toga kakav se džin pravi. „Pruna“ proizvodi četiri vrste: standardni suvi džin, Pruna summer lime gin (sa dodatkom limete, brusnice, ljiljana i drugih sastojaka), Pruna gintrus gin (sa citrusnim voćem) i KAŠ Craft Gin, koji proizvodi za pivaru KAŠ od njihovog etanola i svojih začina. „Pruna“ je sa svojim italijanskim partnerom, kompanijom „Pilota Green“ koja se bavi pronalaženjem originalnih proizvoda iz različitih zemalja i njihovom distribucijom širom sveta, udružila snage i napravila novi brend – Balkan kraft džin. Ovo piće su promovisali na sajmovima u Jokohami i Tokiju i, posle dobre reakcije japanskih kupaca, dogovorili su njegov izvoz u Zemlju izlazećeg sunca.
Srpski džin bi trebalo uskoro da se nađe i u Holandiji, Francuskoj, Kanadi, Južnoj Africi, Australiji i Kini, a već sada se 85 odsto proizvodnje prodaje u inostranstvu. Kompanija, međutim, ne planira masovnu proizvodnju. „Za sada pravimo 35.000 litara pića godišnje, na zanatski način. Po toj metodi možemo proizvoditi najviše 250.000 litara godišnje, uz očuvanje istog kvaliteta. Dakle, ne planiramo da proizvodimo više od te količine“, tvrdi Jojić.
NEZAOBILAZNI DOMAĆI IZAZOVI
No, već i u ovoj fazi proizvodnje kompanija se suočava sa teškoćama oko kupovine dodatnog zemljišta i nedostatka radnika. „Da biste podigli isplativ voćnjak ili vinograd potreban vam je bar hektar zemljišta, ali najveći deo ponude čine parcele od četiri do šest ari. Kada kupujete tako male parcele u želji da ih objedinite, obično će se naći bar jedan vlasnik koji traži sumu koja je daleko iznad realne tržišne vrednosti, ili jednostavno ne želi da proda svoj plac. Tako se često nađete u situaciji da ne možete da objedinite posed jer ga neka mala parcela deli, a ponekad njen vlasnik ni ne održava svoje zemljište pa postoji rizik od širenja štetočina. U takvim okolnostima, veoma vodimo računa da najbolje što možemo održavamo naših 25 hektara na kojima uzgajamo voće za proizvodnju pića“, kaže Jojić.
Drugi problem sa kojim se „Pruna“ suočava nije specifičan samo za njenu branšu, već muči i većinu drugih malih i srednjih preduzeća. „Deficit radne snage se već oseća, a mislim da će ubuduće biti još izraženiji, pogotovu u Braničevskom okrugu koji je poznat po iseljavanju stanovništva. Mi smo uspeli da privučemo visokoobrazovane kadrove, ali teže pronalazimo radnike za fizičke poslove u voćnjacima i vinogradima. Imamo devetoro stalno zaposlenih, ali povremeno nam je potrebno mnogo više radnika. Primera radi, u vreme berbe, kada se voće bere ručno kako bi se odabrali dobri plodovi, angažujemo i do 150 radnika, sa raznih strana. Nudili smo i dnevnicu od 50 evra, pod uslovom da onaj ko se prijavi za posao ostane da radi šest meseci i – niko se nije javio“, kaže Jojić i dodaje da je lakše dovesti investitora u Srbiju nego naći radnike koje bi on mogao da zaposli.